Otadžbina

В Е Р Т Е Р

521

Али баш то навалично чување да јој се не приближи, то очајно уверавање себе сама ,да је она туђа жена и да он може бити само злнковац. баш то затезаше све горе и горе његов положај према њојзи , то чињаше да се он све више збуњиваше, то га довођаше готово до очајања. Он упорно тражаше предмет за разговор, алп га не нађе. Стање постаде несносно. Поручник прође још једном поред њих, и Катанић и поштар. и сви гледају њу, и смеше се лукаво на њега, говоре нешто полако а прутићем се пуцкају по панталонама. — Ма шта ! ма шта ! мишљаше Јанко, само да се говори ! II онда се примаче њој, седе са свим комотно на клупу, као да скиде некакав обруч који га стезаше и преко груди и под грлом. Заврати се мало. Зену чак и — ослободи се поново : — Ово баш припиче ! Ја лети здраво волпм лаке хаљине — са свим лаке. Али ко ће понети у бању сав комФорт. У тај пар Васиљевпћ се сам врати стазом и опет оштро посматраше жену. Јанко се чисто очајно бораше да пстраје како је започео. II он оштро гледаше Васпљевића. чинећи се при томе равнодушан. «Само слободно !» и опет настави : — А здравија је зима — верујте. Истина мало човек излаже се опасности да назебе, али овако... ово је да бог сачува! Он обриса рупцем зној с чела. — Јесте ли доручковали ? Да.. . наравно ... најпре сте хтели да пијете воду. Госпођа разумеде овај Јанков говор. II сама се брзо обрете и као да се обрадова овоме тону. — Нисам, нисам још, наравно. Хоћемо ли ? У то дође и Цуја. — Хајдете! рече госпођа Хајдете и ви с нама! Млека имам, узела сам доста, мислећи да ће и Младен доручксватн. Али он попи само црну каву. Хајдемо те!