Otadžbina

522

В Е Р Т Е Р

— Не браним, рече Јанко с пуно поуздане равнодушности. Знам извесно да ће ваша кава бити боља него у механи.. . Ове последње речи чињаше му се да су смешне и он се смејаше «ха, ха, ха!" И тако пођоше. Обоје осећаше да су нашли и ако незгодан, ипак једини могућан то<Зи8 угуепсП. Јанко се толико поуздано понашаше, да се чисто и у лицу променио. Ходаше поред Ње равнодушно, ширећи ноге и гегајући се, што иначе није његов обичај. А унутра се осећаше тако поуздан и тако задовољан, као гладан човек, који се место острица, рака и палачинака докопао јагњеће плећке. „Само тако» мишљаше он, „па се ни мој ни њезин мир неће пореметити !» Сиромах ! Он не зна да је човечије срце Индијанац. Делаш, обавештаваш, говориш му из дана у дан, и већ га видиш да диже руке к небу, пости, крсти се, метанише и помиње име Христово; али раздрљи кошуљу, па ћеш му на грудима о врпци наћн идола од порцелана. Згрчио се, турио колена под браду, па као да се задовољно и лукаво смеши јадном самртнику.

Јанко је с њима заједно доручковао, после их оставио да се одморе, опет пред ручак по њих дошао. Погодио храну у механи, и одредио један сто у углу, на коме да се „постави за три персоне." И довео их на ручак. Кад су они ушли. сва се механа ућута. Госпођа се поклонп гостима за најближим двама столовима па седе, окренув се леђима прозору, а лицем унутрашњости механе. Сви мирно и немичући се гледаше. Само Васиљевић, с необичном дрскошћу намигујући на апотекара, диже свој тањир и премести га на други крај стола,