Otadžbina

В Е Р Т Е Р

523

тужећи се да га онде пече сунце. Тако беше окренут лицем госпођи. Јанко опази ово, и од један пут срдачно и силно стаде ^мрзити поручника. Тек кад се запуши супа и зазвечаше лажице, друштво отпоче онај потмули нејасан говор и мушкарци почеше почешће брисати салветом бркове, те том приликом бацати очи на онај сто. Наравно да је Ја,нку с почетка било врло нелагодно. Није умео да се намести на столици. Супу све му се чини да и сувише срче. Вино кад пије чини му се да му здраво клокоће — ал' кад се желудац напуни, кава запуши и замириса дуван, цело друштво као да раскопча јаке и одхукну. Разговор поста најпре живл>и падаше и по која досетка, и по нека песница лупи о Сто ; после се многима заокруглише очи, и друштво се све више и више разлабављаваше. Пажња и интерес попусти, већ слабо ко да још сева счима на сто где је Јанко. Само што Васиљевић још непрестано погледа овамо, прича о својему коњу, како једном није хтео да наиђе на буре, а он га остругама свега искрвавио и сабљом исекао по врату и сапима. Момци подигоше на неколикостоловачаршаве,панањихметнуше карте, креде, (( пиксле в и таблице. Карташи поседаше, остали поустајаше — и Јанко с госпођом и Цујом устаде и одоше. — Хајд'мо те код нас да пијете каву ! Како да не пође ? Ал' тада се беше већ тако ослободио, да мал' не скиде и капут, кад је ушао у собу, намештену као све собе у нашим бањама : двама креветима, једним столом уз прозор и једним чивилуком, а прозор застрвен дебелом струком, те се сунце залуд мучи да убаци и један зрачић. II госпођа и дете беху већ са свим обикли па друштво с Јанком. Приставише «машину" за каву, ћере-