Otadžbina

524

В Е Р Т Е Р

таше, попише; па Јанко оде у своју собу а они осташе У својој. Тако пролазише данп. Мирно, тихо, одмерено, га. личљиво-пријатно, па ипак као што Јанко мишљаше „озбиљно". Он поста већ и према себн толики глумац и сво] одлазак к њима и непрестано бављење уз Марију објашњаваше обичним дружењем и симпатијом, и тада га ништа не би могло о томе разуверити. У то доба читаше роман једног руског мајстора , у коме се овај својим анатомским пером смејаше обичној заблуди идеалиста, да се млад човек и млада женска, који нису ни род ни помози бог, могу волети као брат и сестра. Јанко баци књигу, и два пут пљуну, као гнушајући се али у срцу као да осетп некаку празнину. Залуд испружи ногу, истури груди и лупи се шаком по њима изнутра као у пркос да зазвони: „ала да ти једајој бар једном наслониш главу на грудп !" Он леже на кревет и даде се у мисли, које се труђаше да одагна, али их ипак као испод руке потпушташе. Два пут му падаше на ум да спакује ствари па да бежи из купатила, али се вараше да то може увек учинити, и да бар с тим не мора хитати. Та ситница у томе роману са свим га узнемири. Као да баш од тога дана поста са свим суморан, и као да га та ситница неодољпво гоњаше да пречисти рачун с том «женском». И тај рачун, који је се „морао пречистити" остављаше он с дана на дан, а све биваше с њом и уз њу, све мишљаше на њу, и поста сасвим суморан, невесео, преста чак и јести и предаде се као што он мишљаше, „дубокој студији о животу", а у самој ствари са свпхМ плиткој љубави. Све је то Марија добро опазила, а још боље апотекар и поручник. Марија га једном не позва после ручка на каву. Јанко не хтеде ни после вечере отићи. Тај дан осети неку лакоћу у грудима, и онтапташе сам себи: „тако, тако !