Otadžbina

В Е Р Т Е Р

525

треба! и „Чудна ми чуда оставити се туђе жене и . «Ни сам ли ја једиом читав месец дана оставио дуван ? в Али већ сутра дан он оде не само после ручка, него и на доручак и после ручка и после вечере, и што је најгоре: сеђаше цео дан с њоме и уз њу, а ни речи не проговори. А и од овога је чак било нешто горе, а то је што и она не проговорп ни речи, и што је такође необично мало јела. Тога дана у вече Јанко се са свим доцкан и са свим замишљен врати кући. Уђе у собу, упали свећу, скиде се, леже у кревет, угаси свећу и покри се. Није лежао можда ни по сахата онда опет уста, упали свећу обуче се и изађе на поље. Чу како из каване догшру нејасне промукле здравице, и како звече чаше, и упути се тамо. Врата од каване, која гледаху у „мали парк" беху широм отворена. Јанко уђе на врата, а не опази да под орахом на пољу у мраку стоје две људске слике у сукњама. У кавани за столом у углу сеђаше бригадир Вељко, адвокат Нестор и управник купатила и играху карата. У другом углу бубњаше и свираше цигани. На средини за великим столом беше једно десетак младих људи, као што се то вели с чашама у руци, а у самој ствари с внном у глави. У горњем челу тога друштва сеђаше поручник Васиљевић а у доњем апотекар Катанић. Јанко отпљуну кад угледа од вина нагрђено лице ових људи, а нарочито кад му се поглед сукоби с подмигљивим и безобразним очима поручниковим, али он ипак }ђе. Беше то некако очајање које га унутра гоњаше. Поручник како га угледа скочи са столице : — А, добпо вече, крџалијо ! А где ти је... онај. .. она твоја дулчинеа ? Реч дулчинеа чуо је он од уредника „Светлости" и та му се „Француска" реч тако допала, да ју је сваки ОТАПБИНА VII. 28 ^4