Otadžbina

526

В Е Р Т Е Р

час употребљавао, обично пак у Фразп: (( што рекао Француз: дулчинеа." Јанко побледи и занесе се као осетљива дама кад види жабу. Хтеде викати, нагрдити поручника, ударити га боцом и столицом, па ипак стајаше на улазу као безјак и ћуташе. — Та шта си се ту укипио ? дераше се поручник, овамо, живела твоја дулчинеа ! Он у левој руци диже чашу, дође Јанку, ухвати га десном руком и повуче унутра, турајући му чашу под нос. Јанко искорачи десном ногом напред, дохвати поручника за прси и гурну га свом снагохМ од себе : — Одлази ! дрекну он, а глас му се склупча, и запти га у грлу. Васиљевић тресну о стб, на коме се превртоше неколико стаклади. Катанић се умеша с лукавим достојанством : — Господо ! Махните се ћорава посла! И задржа Васиљевића, који поново полети на Јанка. — Сад ћу га . . сад ћу га ! на моју ОФицирску част! дераше се Васиљевић, и пружаше руке пут Јанка. Јанко прекрсти руке и са свим мирно и презриво рече : — Господине ! Ја нећу с вама да се овуда хрвем. Али ако ми у најкраћем року не дате сатисФакције, као што то раде људи од части, ја ћу вас морати у парку бичем истући ! Онда подиже глас: — Разумете ли 1 ! — Охо ! Овамо, овамо бре ! Поручник исука сабљу. Јанко брзо скиде с чивилука бригадирову сабљу. За<сука мало десни рукав и диже сабљу више главе.