Otadžbina

БАНОВАН Е СТЕФАНА ТВРТКА

539

Босни, већ су се у овом главном начелу разилазили од оних по јужноме делу балканскога полуострва и грчкоме царству, не верујући да ће добро и зло бити у вечитој борби већ да ће добро начело преовладати. Тако дакле, већ у овоме јерес се приближавала хришћанству усвајајући једно главно господареће начело, само што му толико моћи не придаваше. Овај главни бог, био је творац душе а не гела, које сматраху за дело ђаволско, као и све што је видљиво. Такође у причи о потопу, о створењу света. и још некима, јерес се много приближавала хришћанству, па се ипак V другоме од њега много удаљавала. Није веровала у стари завет, јар га сматраше за створ ђавољи, нити је сматрала Мојсија као истиног побожника, већ као средство, којим је ђаво могао свет заслепљавати. Не дозвољаваше храмове, сматрајући их за станишта ђаволска, одбацпвала је исто тако и црквене церемоније, васкрснуће и др. ; не примаше крштење с водом, сматрајући ову за цељ ђаволско ; говорила је да децу малу не треба крштавати, јер тада још не могу појимати веру. Код јереси беше крштење другаче, ал не за све чланове, већ само за праве — крстјане; вјерници и слушаоци (аисШогез) нису га били достојни. Ово крштење зваше се „крштење огњем», а свршавало се онда, кад је вјерник постајао крстјанином. Оно што је јерес примала од хришћанства сматрала је с другог гледишта — идеално. Тако је усвајала женидбу, али не такву каква се обично под браком разумева, — уласком у крстјански ред, ступала је вјерникова душа у брак с црквом ; по томе сматраху да је и Христос исто тако био ожењен. Овога су признавали за божијег сина, који је дошао да спасе људе од грехова, у које их беше бацио отпали од бога анђео Сатанаило, којега апсолутисте-јеретици 1 сматраху 1 То су они, који вороваху да ће начело добро и зло битн у вочној борби : овима не припадаху босански секташи, већ умерењацима, другој подврсти исте јереси.