Otadžbina

26*

ГАРДИСТА

559

— Ништа, звекане, то оу моји гости, викао је домаћин, пре но што се је појавио на врата. — Хајмо на више, окрену се мени, има на више — хвала Богу — места доста, а и вино није најгоре — да, јеси ли за вино или ракију ? — Ох, што је теби драго ; ја не пијем, или боље да речем, ја пијем све, — све што ми дође до руке. — И што није вода, — право, тако је и са мном, — и ја не бирам много, — особито кад навале на човека црне мисли, — ху ! «Јадан човек, помислих у себи, ту ће бити више од четири штампане стране." — Ко би рекао, да и тебе гоне црне мисли, рекох му на глас кад си у сред своје пуне куће, као бубрег У лоју. — Ех, видиш, кућа је пуна хвала милостивом Богу, поче он, пошто смо сели — и што је више напунио сам је ја, — да, ја па Бог! Био сам дечак од девет година, кад сам се нашао, без руха и круха, на сред улице. Продавао сам цигарете, и онај што ми их даваше свако јутро по пуну кутију о врат, зваше се мој газда. У вече је ваљало полагати рачун : десета је била моја, а продао сам до две стотине на дан. Што сам стекао, то сам појео, па још нигда сит! Тако би то ишло, ко зна докле, да ми једнога дана не паде на ум да ваља човек сам себи да помогне, ако ће до чега да дође, те замолим свога газду, да ми даде једну тисућу цигарета, да покушам своју срећу по селима, јер у 1 раду беше већ с^више конкурената. Не хтеде ми дати тисуће, него ми даде пет стотина, што ме је јако увредило, видећи да сумња у моје поштеше. — «Па кад сумња, помислих у себи, што да не пустим човеку, да има разлог ?* Пијмо још једну ; човеку се не може, а да не топи своју суморну душу у вино. —