Otadžbina

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

595

Предраг. Да. Ој љубо моја ! Л.ела. Орце! Предраг. Оунце, греј ме, греј. 0 свете, док те буде, вазда знај За срећу, вазда буди рај Бар једног дана сваком. Један дан Нек буде сунцем чарно обасјан 0 хајдемо, ено тамо коло игра, У наше здравље тамо пије се. Нек свати виде муђ собом и нас Весеље да је веће, лепша част. (оду)

II

Милун.

Мпла. Милун. Мила. Милун. Мила. Милун. Мила.

Милун и Мила с друге стране долазе. Ти канда не знаш да је туђа свадба, Већ играш као да се женим ја. Ја мислим, да би боље било, да Оставиш мало и за други пут. Све теби није право зар си ти Бајаги мање коло водио ? Е цуро, ти ми ниси што сам ја; јунаку то и личи. Ено сад Кад играм ја сам ружна, — није за ме. Да видиш баш и није, кад не умеш. Не умем !? Шта ли нећу чути још ! Ти — ти мене — не волеш Ко ? зар ја ? По ваздан само мане ми налазиш : Јуче ми рече да се смејем много Да не знам што је доста пристојнб ; Јутрос ми рече да говорим много, Да никад е крајем не састављам крај А кад сам после ћутат' почела, Тад рече да сам мудрац постала ; Кад певам кажеш врапци цвркућу ; Кад зборим ти ми пратиш сваку реч И свакој мане, не знам од куд, нађепк Ја не знам како да ти већ угодим. Бадава све је, кад ме мрзиш.