Otadžbina

602

ВЕЗИР ЛБОГОВИЋ

Мијајло. Нек слуге спреме коња твог и мог Па буди спреман. (тешко; Спреман Да за бој. (тихо) 0, змија ми се ско срца еави, Леденим телом, отровом га дави. Ал Сине ! (тргне се), Ту сам-, оче мој, И спреман бићу свакада за оој. Мијајло. {За себе) Не могу да га поштедим, не смем. У њему ми Је војска читава. (°<5у сви)

Предраг. Мијајдо. Предраг.

Мијајло. Предраг.

ЈХ

Предраг. Ал прође' хвала Вогу, прође већ. Зар сме за бољку срце да ми зна ? Та ја сам човек. — Тако хоћу ја (оде и он) Лела долази.

Лела. Вај тешки дани мучног жића мог ! На какве ли се јаде родих Ја И брапа моја, овај народ сам ? Грмите вуци ! Тражите ли крв ? У грлу она већ вас голица, А ви у бесу памет изгубив Још већом ватром пламен гасите ! Сестара мојих то су душе све Под Смедеревом што изгибоше, И сузе, вапај Острвчанака Што сада негде негде предалеко, Сто дана ода, у Арабија, Ил преко мора у Мисиру чак Уздишу, плачу и преклињу мене. Ох сестре тужне огреших се ја О ваше јаде ; ви кад плакасте Ја певах ; када уздисасте ви Ја тада хтедох уживат' грешна, Смрт свака чека, ја се драгом надах ! Ви сестре, амо ! на весеље мени ! Нек свира топ, и нека тече крв