Otadžbina

604

ВЕЗИР АБОГОВИЋ

Да само венац, кад се свршн бој Из ове лепе руке добијем Лела. За венце опе један доби ти. И није само твој и мој је он. Миришимо га док је тако свеж, Сад један часак колко после век. Иредр. Идем ли данас првп пут у бој ? Л.ела. Ни други нису деца. Отац мој, — па твој.

XII Долази нагло једап војнчк Војншг. На бедем Турци излетеше већ ЗлатариН Милун, Шохај Облачић, Одавна већ су заподели бој. На сина свога и Михајл чека. Нредраг.. Поздрави оца, ето Предрага. (оде војнпћ)

XIII Предраг. О душо моја, не бој ми се ти Зар ве 1.еш бити иста Лела још Зар не ћеш оиет венац мени плести ? Од свију тај ће бнти дивнији. Лела. Ти славо моја, и весео си још ! А ,ја да умрем, Једва дишем ја. Ви срећни љули, вама даде Бог Челична срца да сносите јад. Гле мени канда ничег нема ту. Ил има — ал је неки тешки кам На под ме вуче својим теретом. И ја га не знам, још га не осећах, До сад кад оћу збогом да тн речем. Предраг. Похитат' морам : упознаће 'Гурчин Да нема једног воЈводе у војсци. (чују се топовн) Остај ми збогом. Лела. Збогом ! (грли га) Предраг. Пољубац Оиај ће теби вратити весеље