Otadžbina

а з повориштл

635

систематични ред проматрања, него је то дело ђенија, т. ј. духа, који ради као и природа ; наивно и бесвесно највише ствара. Отело је један листић страсти, у коме ]е свака реч инкарнирани живот. Овако лице у њему носи оштрим потезима нарисани индивидуални тип, којн у судару са противним елементом за најкраће време потпаљује страовиту борбу за олстанак. У Отелу пред ставља нам се страст суревњивости у растећој сразмери и показује нам се како и љубавник може да уништи предмет своје љубави. Човеку ниЈе довољан само голи живот. Док је прнац Отело био само гусар без самосвести , живот није за њега и^.ао никаквих дражи, али окусив једном од плода самосвесна жпвота у љубави Дездемониној, узбуктала је у њему неугаспма и донде незнана жеђ за вишим уживањем, као што припитомљеном лафу једна кап вреле крви пробуђује сву драж живота. И та нова сласт, морала је тим већма ганути срце и опити Отела у свима његовим живцима, у колико је погрдном облику црнаца, борба за белом женком отешчана гордом одвратношћу континеталних лепотица сирам црних синова жаркпх пешчара. Али у тренутку кад пресрећни црнац згрченим рукама држи благо, до кога ни сам не зна каквом је срећом дошао, демонска завистисуревњивост једног подмуклогипрепреденог Талијанца, замути му врело његовог новог живота, увлачи се и као паучина разапиње своје мреже у његовој наивној души. Отелова жарка љубав преобраћа се у мржњу; све у н.ему претвара се у стрчет а и сама страст у слепо беснило и коначну пропаст . . . Пропратити карактерне црте и животне прилике, којима песник оправдава радње у овој драми, изискује несразмерно већу спрему од оне, којом писац овог реФерата влада. Али срећом сви су карактери. изузимајући Јагов, тако природни и јасни, да их сваки иоле промишљенији спроз прозрети може Са Јагом већ је друкче. Од свију карактера у Шекспировнм драмама Хамлет и Јаго су најдубљи и најчудноватији, с тога се многи критичари слажу у томе, да је Јаго јунак овога дела. У какву пак категорију људских карактера спада Јаго, није још на чисто изведено; или ^као да ће претпоставка, да ]е Шекспир у њему хтео да оличи талијанску расу, бити доста основана. Наравно да је данас код све једнако растеће сличности у обичајима и наравима, врло мучно извести тачну ексегезу о расама, али ако се допусти, да клима и земљиште имају уплива на психу човекову, мора се признати да нигде нема више бистријих памети, ни црњих душа, него што их има у Италији. — Осмеливши се да пишем реФерат о Отелу, нисам помишљао, да прибележим читаоцима ни-