Otadžbina

ПОСЛЕ ЕОМБАРДАН ј А веограда

15

дну и исту жалосну судбу делила, па и од некпх у многим обзирима и назаднија била. Српско се име, тако рећи до јуче још непознато, у Европи са поштЈвањем изриче. Велики и понајвећи део овога за нас срећног појава заслуга је наше српске војске, која својим понашањем у мирно доба даје јемство за мир и законитост, и која ће, иен се у томе нико не вара, — на мој иогив и глас отаџбипе на бојноме иољу неиријатељу страхи треиет бити.» Премда је ова маниФестација учињена у време, кад већ није могла имати дејства на Портину одлуку, опет је она била од вредности за даљи развитак њен. 23. Јануара позове ме к себи вел. везир. Он ме подсећаше како ми је говорио, да треба иолако корачати, па ми и сад тај пут препоручује као најбољи да се до!)е до уређења ствари Порта н;ели, да надовољи кнеза и народ Српски, али и кнез треба да учини што год, чиме би олакшао ствар Порти код султана, јер се он нада, да Србија не иде на то, да се од царства одвоји". Појмл^иво је, да сам ја уверавао в. везира, да ми ниппа више не тражимо но сигурности на своме огњишту, а одвајати се од царства да није у нашој намери, јер знамо, да ово није век, кад мале државе могу безбедно живети на граници великих. докле, живећи у саставу царства, ми налазимо заклона против свију спољњих онасности, нарочито под заштитом подјемчене целокупности царства. Па моје иитање, какву олакшицу тражи он од кнеза, одговори ми в. везир, да се проносе многи гласови, што их узнемирују; он се ограничава само на то, да спомене гласове о оружању Србије, па би желео, да му кнез још од данас почне олакшавати задатак код султана, иа да и околини Србије дћ добар иример. Вел. везир пристајаше уз-а-ме, да су гласови о оружању Србије претерани, али жсљаше, да их кнез својим ионашањем сасвим ућути.