Otadžbina

6

ЦРТЕ С МОРА

у море. — Далматинци су саучасни према туђој невољи ; весла се савијаху иод моћним ударом њихових мишица, — барка је ишла правце оној црној мети, што се још виђаше међу таласићима плавога Хелеспонта, —. Учини ми се, да је глава све ближа броду — преварио сам се ! беше се спустила до самога површја морскога и прамови црне кике, пливајући радијално поврх воде, увећали су главу, те ми се привиди ближа — Само још за један тренут стрепио сам гледећи на овај призор, па је нестало црне тачке на води и таласи су пливали мирно преко онога места, где сам је угледао потоњи пут. Окренем свој поглед западу ; преда мном се руђаше Галипоље у првом руменилу зорином; плаво море је том рујном смесом добило љубичасту боју, а ивице од таласића узеше румен прам. као оно ивице девојчиних очију, Кад се разлије суза по њима. — Мрнари су се слабије журили броду — ваљда беху посустали, —■ и кад су <( хисали» барку на брод, није пало ни једне речце међу њима. — Брод је наставио свој ход пут Дарданела, који се већ белијаху на обзорју према западу али на крми не беше више оне тишине, што је затекох, кад сам се попео на кров. Ту се беху прикупиле разне групе. и гледаху отуд љубопитно, као да је свако тражило да види што У води Ја нисам више гледао тамо ; моје очи беху упрте на другу страну. — Стари оџа седео је на своме обичном месту и сисао своју наргилу, а крај њега чучао је слуга и чекао, да му госа посрче каву из Филџана. Обојица беху тако мирна и спокојна лица, као да ноћас нису ока отворили — — само кад што пала би по која тиха реч оџина, и тада би се обично развукли углови од усана слугиних у неки тих, подругљив осмејак. — Од једном ми сену кроз главу „СНегсћег 1а {егпте", и пођох и нехотицезадњем крају од крме. Изаограде је самртна тишина ; рупа од чаршава још јапи али је задња копрена на крми