Otadžbina

(ГИ.ИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

некада »поклонио« парчепце земље огра^ено иверчицама, ( ко.је су опп обоје зиа^п »липадом«, и у њему убодену гранчицу, што су што су оми звалн »грмомв. То је опа пред којом (е он пегда хвалио, како јс с тиквама Иве Вукићевића препливао Саву — а то баш није бпло — и како је на бесном ујаковом коњу прескочио нлот — а 70 је јсш мане било. Пред н.ом се он једмом разметаше како Ке гад порасте већи отићи у всјску и сеИи Т^рке као ону татулу у врту. Она се сумњиво иасмеја : „А шта ћеш радити ако те ударп пушка илн саб .Ба ?« »Плшта?« »Ат 1еге болети?« Па ако!» »Иа ћеш плакатп!« »Зар ја ?■< О.н извадп овоју бритвицу забоде велнку стрину себи у бутину, и корачаше иоред ље са издигнутом главом. Кад она угледа крв по н еговим беличастим паптолопама, врисну н обезнаии се, а оп у екстази продужи своје ходане крај ше, док паЈзад и сам не клону и пс ппде иоред ње. Од тог доба она му је без>еловпо све иеровала, н са свлм му се предала, тако да ју је један пут без ичијег питања одвео чак у комепдију. Тада му је пећ било трипајсст година, а њојзи осам гсдина. Како ли је опа тада са поуздањем етапила под његову заштиту, и гурала се кроз гомилу деч.хрлије пред уласком ! Али кад се она са свим поносно памести поред п.ега па клупу, и сбоје се предадоше овом пајвишем ужнвању, тада његов отац запурен утрча унутра, и у сред преставе одведе их обоје кући, држећи њу за руку а њега за ухо ; чптаву недељу дана после тога она га пипала њеном ручицом за то ухо пита.јући »болч ли те«, и гле чуда сад му се учини да га оно још тишти ! »После се сети онога безначајног цмакан а, и чисто се свда стиђаше речи, којима ју је уверавао ла је воли и да ће је узети и њених којима се обећаваше да ће »поћиза њега" и свога »дневника« у коме је стајало : тога и тога дана »послала ме нана да купим леба после : „отералн кочијша Николу здраво сам плакао« а на таком једном лпсту : »ја се договорио с Маријом да се узмемо«. После му дође на ум растанак и опрогатај који је за "њега био лак, јер је ишао у свет где ће се ,мо1 и слсбо /)Но купати и пушити, а поеле ко га је инак плакао, а и сад би плакао кад се сеги како је она грцала и јецола, како је се крила за дрво, и како му је дала на пут парче пандишпања, али да га не поједе, »него да га чува«— ено га још у његовој ботаппчкој кутији с осталим детињским знаменитостима : једннм зрном ћилибара, једним табаном од пушке, првом његовом бритвом и т. д.» Леп му је и почетак » Школске иконе«..., »Наше село имало је цркву, а црква је нмала попа. Ноп је опет имао цркву, село и