Otadžbina

619

но може решити за практични рад, за живот, у ком треба да се оснује боља будућност, иикаквим расправама; да оу они што оо зову Срби и Хрвати данас Фактички један иарод, а два имена да оу им једна невоља коју је »сама историја нашега народа соб&м донијела, то принада међу толике друге невоље народне, које нам ваља јуначки подиосити докле их но укинсмо 1 ' ; да ос оваке невоље могу укинути само »великим, историјским дјелима" ; — а така дела могу се чинити само љубављу и сложпим радом и »ако сваки из свијсх сила прионемо, да што даље дотјерамо у послу на који се дамо." — С тим јо уверељем велики покојник и у гроб легао, и ако му је због њега у живот досга горчине кануло. 1873 год. на позив министра Ст. Поваковића дође оиет у Београд у велику школу. Сад је предавао само словенску Филологију. Младачком снагом и одушевљењем у 50-ој години ночео је опст предаватиј (и који су тада његове лекције слушали, еећаће их се док су живи) и иродавао ,јс све до 1877. Тада пак замоли јужнословенска ададемија владу сриску, да му допусти оставити предаван.а и доћи у Загреб, да уређује велики речннк старога и новога срнског илп хрватског језика, који је академија намерна издати. Грађа за тај речник прикунл.ана јс иеколико година — још од 1867 — о трошку акадсмиЈО, а под управом Даничићевом, док јс још он њен секретар био. Сада јо требало ту грађу израдити ; а међу Србима и Хрватима бољега, или правије рећи другога, за то није било од Даничића; јер једноме једином јОш, који би тај пооао могао достојио радити, нису то прилике допуштале, те јо и онда, као што је и сад, далеко био од своје домовине. Даничић оде у Загреб (част влади срнској за то!) и, пошто јс најпре пуштен у свет један оглед, стане на брзо излазити и сам велики историски „Кјесшк ћгуакако^а Ш вгрвко$а јсика," од кога је до смрти Даничићеве изашло чотири свеске, или део 1 (слова А, В, С, и половина од С) у 960 стр. или 60 табака, највеће осмипе и ситнога токста. Али су со већ и дани овога великога живота примицали крају. Неуморни рад, праћен нсмилом судбином свију великих радпика, истропшо му јо био сиагу. А ни послсдње годино живота њсгова пс бејаху кадре да му живот засладс. Пред нолазак у Бсоград 1873 умре му у Загребу мајка, коју је правом оиповл.ом љубављу љубио и која се од псторицс синова најрадије код п.ега бавила. Па брзо по доласку у Београд оболи му најстарији брат, Милош, и допадие тешке оскудице. Даничић је брата потпомагао, док јс год могао. Кад со 187') г., због рата, омањи плата свима чиновницима, Даничићупевољипродапајпрс своје одличје, драгоцепи прстеи, (с уговором.