Otadžbina

625

местимичиога и трајно од прелазнога, у својега народа љубе баш оно, и1то чини вечиту душу народу, да љубе оно без чега народ и није парод! Даничић бејаше тај светли ум ; он бејаше тај широки; родољуб. Гледајући тако светлим очима на душу народа, а л^убећи га тако жарко, Даничић је прионуо радити, смерно али непретржно, да дугаа народа српскога и хрватскога засија својим правим, својим дивотним сјајем. И, на славу своју, на срећу народну, урадио је у томе вигае пего ико до сада. Такав родољуб бвјаше неирежаљени ДаничиК ! Тај велики родољуб бејагае у исто време велики научник. Рођен с необичним умом, обогаћен потпуним гаколским образовањем, Даничић се сав одаде науци о језику и, за мало времена, стаде напоредо с првацима у тој врсти људскога знања. Његово ватреио родољубље увећавало је његову ревност у тегобном научном раду, а наука му је била једииа судиља у свим одлукама њоговим. 0 тога ни у једном његовом спису, ни у једном његовом ставу, не ће читалац наћи да се научиик повија по родољубу; него напротив свуда родољуб само подупире научника у Т РУДУ> а научник осветљава родол,уба у суду ! Такав на учник бејаше неирежаљени ДаничиА ! Велики научник бсјаше не мањи књижевник. Кад би, проучавањем појава и чињеница, пронагаао извесне научне законе, и кад би зажелео ставити их у књиге , да светле опима који иду за њим, оида се научник претварао у књижевника. И у том иослу, Даничићу нема равиа. Читалац пе можо довољоо да сс иадиви оној логичиости , оној једрини и одређености свакога става Даиичићевог. У њега нсма нигде нигата недоказано ; нема нигата преказано. У њега је свуда угод онолико речи колико његова мисао тражи. Чак спољни облик Даиичићевих списа (хартијс, слова, распоред речи) одвојит је од списа других књижевника. И некад су нротицале десотине година докле невичне очи тек сназе те сићугане али значајне разлике. Такав тшжевник беше неирежаљени Даничић ! Тај фини , тај беспрекорни књижевник бејаше на катедри животворпи наставник.