Otadžbina

627

4. Септембра, 1880, Даиичић, с двојицом својих пријатеља, путоваше из Куршумлије преко Јапкове Клисуре у Крупгевац. Уз пут он бацаше често очи на величанствени Копаоник, па ће у јсдап мах више шанути него проговорити једном од пријатеља : — Право има ПанчиК што жели да се с&храни на Коааћнику ! А мени би сваки брешчић био Коиаоник, само кад би ми Бог дао да оставим кости у Србији ! Ђуро, брате слатки ! Хвала по хил.аду пута светломе Краљу твоја се смерна жеља ето испуни ! Твоје ће кости почивати у недрима мајке Србије, а твојс име, твој спомсп, и твоја дсла, као историјско наследство свега народа срискога и хрватскога, прсдају се уму и срцу потоњих нараштаја ерпских и хрватских, да се дслима твојим осветљавају, да се духом твојим задахњују, да се именом твојим диче и поносе ! Даничићу, пријатељу нспрежаљсни ! Ти умрс да текар од сада живиш ! Лака ти била српска земл«'1, коју си толико прославио ! Ваљало је погледати у лице оног искупљеног народа када је беседник из дна душе јаукнуо : — Ђуро, брате слатки ! — па да сс појми да је беседпик изговарао опо, што јс у тај мах осећало хиљадама срца. Пупа три сахата трсбало је док се мртво тело Даничићево пронело кроз огромне таласе људскога мора до гроба. Ту сс још опростила омладина народна са нашим великим учитељем. У њено име говорио, је одличнн питомац нашс велике школе, Љуба Стојановић, и над оамим гробом казаојеово: Велики учитељу, Посао комс си ти импулс дао, и који си само ти радити могао, одазвао те је са кате/1ре школске, те не бесмо срећни да слушамо учене лекције твоје. Тугу нашу разблажавали смо књигама твојим, и надом да ћемо из Речника твога читати лекције, кад смо тако худс среће да их са катедре слушати не могосмо. Али тебе издаде снага пре него пгго доврши ремек дело своје, којим би се и најнапреднији народи поносили, ире него што доспе да скујеш себи круну сјајнију и лепшу од царске. Српски или хрватски језик узвео си на врх степеница, но не дочска да га посадиш на престо на коме мало њих седе.