Otadžbina

628

Али огромни рад твој, неумрли Даничићу, не ће остати без последовалада. Ђаци твоји, а • учитељи наши, прихватили су га и прихваћају га, па прихватићемо га и ми, а »што слабост сила својих осећамо у овоме послу, то нас не може одвратити од њега. (< Ми ћемо се угледати иа твоју беспримерну вредноћу и издржљивост, изванредну марљивост, и оно ватрено одушевљсље и л>убав с којом си се посла лаћао, а узвишена сенка твоја вазда ће лебдети пред очима нашим, да нам као сјајна звезда показује пут којим ваља да идемо. И тако ће се на темељу језика народног, који је Доситије прокламовао, Вук га у књижевност увео, а ти му законе изнашао, подићи колосална зграда евију грана наука, која ће славити имена ваша, а светлошћу својом обаејати цео народ наш. Све што се занима књигом српском или хрватском оплакује смрт твоју, и из дубине душе кличе : мир нека је костима Даничићевим, слава имену њсговом ! * * * Један од првих српских државника приступио је, пошто спустисмо Даничића у гроб, једноме своме познанику па му рече утирући сузе — Што ти плачеш, то разумем, ти си књижевник, био си и лични пријатељ Ђурин, али што нлачем ја, који у моме животу нисам никад заплакао, који нисам ни научник ни књижевник ? — Погледај око себе — рече овај — па ћеш видети за што си се и ти занлакао. Како би могле твоје очи остати суве, када данас плаче цео српски и хрватски народ ! —