Otadžbina

470

Г1РЕКО ГРАНИЦЕ

Кад је свршио, ја га упитах да ли је узгред загледао у нашу иољску болницу у Књажевцу. — Ваш добро кад ме потсети — одговори ми главни интенданат — сви болесници и рањеници од Ак-Паланке и од пиротских битака свакуишу се преко Кљажевца, а у Књажевцу нема скоро нигде ни чега нн да се прихвате и нахране рањеници, а камо ли ла се онде правилно лече! — Та ми смо још пре поласка из Београда наредили све што је нужно за санитетску службу не само у Књажевцу за време концентрације обојих корпуса, него и за етапне болнице на свима линијама за евакуацију из Књажевца ? — Наредили смо све до најмање ситнице! — рекох ја — Па имаш ли ти каквих год извештаја ? — По рапортима које ја добијам служба ради тачно као сахат. Али изгледа по речима г. пуковника као да се још једном доказало да у нас никада није недостак у добрим наредбама, већ у л>удима који ће наредбе извршити Ја молим г. ђенерале, за допуштење, да се овога часа кренем у инспекцију свију санигетских завода до Пирота. — Куда ћеш ноћас по овој поледици — рече ђенерал — доволшо је ако се сутра кренеш. Ноћас уреди све најхитније послове у твом одељењу, одреди ко ће тз заступати док се не вратиш, а ја ћу међу тим урадити што треба да се свака твоја заповест коју будеш успут издавао, тачно и брзо изврши. Са сваке станице јављаћеш ми шта си нашао, и шта си урадио. — Разумем, г. ђенерале! Ја се опростих и одјурих у моју канцеларију. Сутра дан, 21-ог Децембра, у зору, када су први сунчани зраци покушавали да пробију густу маглу која покриваше снежна пол^а, ја сам већ био далеко од Алексинца. Са собом поведох само г. Милутиновића да ми