Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

471

успут прегледа стање пољских апотека. За пашим тарницама јашио је мој сепз Јован водећи у поводу моје јахаће коње. Знао сам да Ке на моме путу бити много места где се не може ни маћи на колима, нарочито зимп. Беше веома хладно али чим се диже магла настаде најлепше зимње јутро. Коњи су тако грабили да и не осетисмо кад пре стигосмо пред улазак у величанствену бованску клисуру. Развалине средњевековног замка, које стоје с десне стране од уласка у клисуру, и које сада таксђе беху покривене снегом , из кога је само овде онде вирило нешто мало зимзелена , чисто сагореваху од јутрењег сЈнца, од кога се сваки прамен снега прелива као дијаманат. Иза њих настајаше мрачна клисура са својим горостасним стењем са својим живописним иепотама, за које се не би могло казати када су романтичније, да ли лсти када је све обрасло свежим зеленилом или зими када је све голо , ка да клисура изгледа као какав разорен свет. Кад год сам прошао кроз ту клисуру, ја сам у.њој свагда нашао нових лепота. Али данас нисам имао каде да јој се дивим , јер тек што уђосмо у клисуру сретосмо три народна војника где иду, ногу пред ногу. Видевши њихова изнурена лица, ја зауставих кола. — Помози Бог браћо ! — Бог ти помогао, господине! — Из које сте војске ? — Из рудничке бригаде 1 — Па куда сте се упутили, ако Бог да ? — Ето, вала, упутигше нас у крагујевачку болницу!— Какав Крагујевац Бог с вама? Што би се ви тако слаби мучили чак до Крагујевца код толиких болница Јспут ? — Оно јес мучно, господине , ма знаш тако нам записаше старешине ! — рече један и маши се руком за шајкачу, где је био заденуо некакву артију. И она 31*