Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ 47 3 хватају болеснике, али како ии један од толиких начелника станице, којима су ова тројица морала јављати бар за хлебац, не потражи бар да види њихову објаву? Хајде узмимо да су ова три војника имала толико новаца да купују себи храиу те да се не морају јав.љатм ни једној отаници , али зар није дулшост етапних стареишна да воде тачног рачуна о свакој личности која прође поред њихове станице било к војсци, било из војске ?... Из ових размишл^ања трже ме једна сасвим пеобична појава. Што смо дал,е улазили у клисуру све више и све чешће пролажасмо поред некаквих гомила дасака. разбацаних поред друма... Мене нешто штрецну: ама да то нису даске које смо чак из пожаревачког округа морали набављати за наше болничке бараке у Књажевцу ?... И нисам се преварио. Мало даље стигосмо цео транспорт дасака. Упитах за вођу транспорта, и као такав престави ми се Петар Бачован из Пожаревца. — Ама оне даске — упитах ја — што леже разбацане с обе стране друма ка'нда су понесене за исту потребу за коју их и ви вучете ? Ко се усудио да разбацује државни мал по друмовима, на још сада када се у Књажевцу не може купити ни једна даска па да се златом измери ? — Богме господине, онај који сутра наиђе овим путем мал' да не ће наћи по путу и ове даске што ми вучемо ! — рече вођа транспорта. — Шта велиш ? — Право вели — упаде у реч један од сељака који је водио волове једних кола — ако ово овако потраје бе ћу бацити и мој товар, па да су ове даске од часнога дрвета ! — Ко си ти ? —