Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

475

уки људи , јер што је боље то је отишло с војском, а ови нису имали каде да науче своју нову службу и т. д. па кретох даље , а ја знам како ми је било кад помислих, како ће се војска снабдевати храном, муницијом и другим потребама код оваке станичне службе у позадности.,. Чим стигосмо у бованску механу ја одмах потражих начелника станице, али се веома изненадих кад ми сељаци, који се грејаху око некакве џиновске округле плехане Фуруне у сред механе, одговорише да у Вовану — нема станице. Лети, па би за један рањенички транспорт било немогућно да за један дан из Бање алексиначке сгигне у Ражањ, а зими то беше прост апсурд за све транспорте. Потражих кмета , и кад га нађох упитим је ли примио пре месец дана наредбу да спреми све што треба за етапну болницу. — Јесмо ја, примили смо заповест — рече кмет. — 11а где сте спремили за болницу ? — Ево у механи 'воде ! — и одведоше ме у једну механску собу у којој не нађох апсолутно ништа више до 19 пари гОлих ногара и неколико искривлкених проштаца извађених из нечијег плота. Прошци су били снремнп у место дасака да се положе на ногаре. Ја сам одмах нагшсао наредбу шта све има кмет да набави , а у Алексинац сам писао да је овде апсолутно нужна станпца, један лекарски помоћник и т. д. На путу од Вована до Бање ал. срео сам два рањеника где иду пешке, Симу Милорадовића из другог гружанског батаљона, који беше правилно упућен али само са врло мало научном дијагнозом на исправи («рањен у ногу»), и Живана Јовановића из Лађевца окр. рудничког, коме је некакав начелник станицо дао пола хлеба и рекао „Чекај док ти спремим каруце"... У осталом та грубост сирам једног редова сигурио није била реткост, кад је први начелник станице у Вањи ал. мо-