Otadžbina

478

ПРЕКО ГРАНЦЦЕ

Четврт сахата над Бањом, баш спрам развалина Соксма стоје двоја поштанска кола пуна натучена пакета н ппсама , али испрегнута. Коњи не могу ни да макну даље. Мало даље сретосмо десеторе саонице пуне — шта мислите чега ? — турских граната !... Несмо имали довољно запреге за најнужније гранспорте по оним врлетима. и по оној иоледици , па ипак шал>емо у Србију неупотребљиве турске гранате. Буди Бог с нама ! У Читлуку уверих се ла је заповест о спремаљу етапне болнице такође благовремено стигла јер беху испразнили школу и још једну кућу за ту цељ , али осем нешто мало навучених дрва за огрев — не беше више никакве спреме... Написао сам кмету, који на три позива није хтео доћи, једно љубазно писмо , које је као што сам доцније извештен, учинило на њ потребан утисак, па сам онда наставио путоваше. Најпре србтох четири војника из добровол>ачкога кора (Тасу Микића, Ђорђа 'Борђевића, Стојана Ковачевића и Јована Јовановићај који без нкакве ране или болести, а што је главно без икакве исаравв иду куда им је воља .. За тим наиђосмо на једну такву низбрдицу на којој ваљда ни лети није ласно спуштати кола која нсмају папуче или другу какву справу за кочење, а сада на овој поледици беше просто грозно. Затекосмо баш на томе месту неколико кола «народне вуче" натоварене некаквим чудноватим дугачким а узаним бурићима. Рекоше нам да је у њима ракија за војску. И ја сам се чудио како се' л^уди помазку. Просто са сваких кола скидоше по један точак па се на три точка и на голом крају задње осовине спуштаху низ ону стрмину од 75 степени. Кад се спустисмо опет у парче равнице покушасмо да мало касамо по оном стаклету од леда, али наскоро морадосмо опет зауставити кола. Сретосмо једног народ-