Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

479

ног војника кога беше жалост погледати Једва иде поштапл.ујући се пушком, у лицу модро-црвеи, усне скоро црне, дише тако као да га ототину ножева пробадају при сваком уздаху. Ја сиђох с кола. — Шта је, земљаче, да ниси раљен ? Он само одби главом па ми прулш исправу. На њој је стајало ово: Ствван Деспотовић из Црнога Кала, редов 1-ог лепеничког батаљона крагујевачке бригаде, болује од запаљеља нлућа, упућује се у болницу у ЈаловикИзвору.... Господе, овај човек мде са запаљељем плућа по овој цичи пешке преко ових смрзнутих врлети ево већ пети дан... « — За што брате, да од Вога нађеш не оста ни у једној болници ? Куда ћеш такав за Бога ?... Он само изусти — Кући! — и оде дал>е. - Ама стани човече, да ти нађемо каква кола или саонице — вичемо ми за и.им. Аја, он само одбија руком а граби чисто новом снагом да одмакне од нас.... Страх га послаћем > га у какву болницу, па ће у јабани кости оставити... Он хоће кући, кући, па макар се пред својим вратницама мртав строиошгао... Око три сахата по подне били смо већ близу Кљажевца, и ту сретосмо повелики трансиорт раљеника, истина доста добро опремљен, са болничарпма, али опету 3 сахата после подне децембарског дана нолазити из Кљажевца?... Та љих ће ухватиги мрак у кљажевачкој клисури где је с једне стране провалија у коју је страшно погледати а камо ли оклизнути. Баријера од греда која је пре постојала поред насипа да се по мраку не би нико отиснуо у провалију, сва је разваљена. . Војска се морала успут грејати, а у оном голом стењу та је баријера морала бити једино гориво.