Otadžbina

480

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

Хтедох да вратим транспорт у Књажевац да преноћи, па сутра по дану може стићи до Читлучке механе ако не и до болнице у Бањи. Али ми вођа транспорта рече да ее немају куда враћати. У Књажевачким развалинама све је препуњено... Шта сам знао друго до наредити вођи транспорта да ни пошто данас не иде даље од Филипове механе у клисурм, па сутра да порани даље. И гако уђох у варош, управо у разголићени костур некадашње лепе вароши Књашевца. Спуштајући се низ ону улицу поред цркве, ја се и иехотице сетих како је ту изгледало нре неколико годпна кад је Господар први пут долазио у Књажевац , сетих се оних лепих белих кућа окићених заставама и зеленилом , оног веселог и богато обученог народа који боше напунио све улице и пространу црквену порту заглушујући својим веселим усклицима и саму јеку звона са цркве и праску прангија у норти... А сада ? Десно оскрнавл.ена и попаљена црква и пустош у порти а лево из дугачког низа развалина и голих зидова штрче црни оџаци... Овде онде склепано мало стреје уза какву голу зидину, и ту сада живи некадашњи газда од те куће. За то подизање мало крова над главом држава даје по једну секиру на десет кућа, а да се не би умирало од глади свака „душа* добија по двадесет пара дневно, То је за хлеб, за месо, за со, за опанке, за све... А со је јевтина, ока по три и по гроша ! Ја заборавих да сам прво хгео у Књажевцу да казним шеФа болнице што је онако доцкан испратио један трг1нспорт рањеника. Када сам му видео болиицу и кад га затекох где, полумртав од астме, перорезом деље из једне пепанице удлаге за једну проетрељану гољен, дође ми да га загрлим па да заједио плачемо... Сиромах Др. Ђукић ! Он је за неколико недеља лекарске службе