Otadžbina

преко гРАНице

483

своје куће у Књажевцу за тојико устуиили својој рањеној и болесној браћи ?... Али ја опет загазих у сувишне детаљне. Ту ноћ пошто сам свршио посла у болници, разаслао депеше и писма , вечерах у некаквој механи па одох у канцеларију окружног начелника где сам преноћио. Тада беше начелник у Књажевцу млад и енергичан чиновник, г. Коста Павловић. Од његовог јадања поменућу само ово: „За хватање бегунаца немам нигде никога. Немам од куда узимати страже. Нарочиго на Пандиралу нико ништа не ради, него само гура даље. Сламе нема. Сламњаче се пуне сеном. Дасака немам ни за мртвачке сандуке. За болницу смо једва направили један мртвачки сандук па у њему се однесе мртвац до гроба , па се онда сандук враћа да се нађе за другога. Хоћеш Богу веровати, умре човек у приватној кући па не може да се сарани. Нема ко да га изнесе, а у кући нема ни десет пара. Стока коморџијска сва пропада без потковица , ја немам овде ни једнога клинца ни једне потковице. Тражим од г. министра војног, а он, при свем том што у београдским гвожђарницама и поткивачницама има хиљадама потковица, наређује ми да дадем начелнику станице две стотине дуката «за поткивачнице« и одобрава ми да реквирирам по — Књажевцу... Ја не знам како та господа у Београду замишљају себи данашњи Књажевац. Мени би данас двеста потковица више вредило него двеста дуката у новцу. Има три месеца како је министар војни опоменут да овди соли нема. Пико не обрће главе, сада је со 3*1, гроша на оку. Жито се вуче из Влашке, одавде га шаљемо у Бању да се меље — преко оних ледених врлети! — па онда брашно вучемо отуда овамо, а одавдв шаљемо за војском. Јуче сам послао један такав транспорт брашна који није могао дал^е од Тресибабе. Стока сеизрањави-