Otadžbina

484

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

ла, рашчепила. Цослах још 12 јармова волова, па и они попадаше а не могоше извући уз Тресибабу. Од синоћ нема у Књажевцу ни драма брашна, ни трунке сена.... Дошло ми је да бегам у свет". Тек п)то г. Павловић то изговори уђе пандур — Једна жена , г. началник , моли да изађе преда те ! — Кад је овако доцкан дошла мора да јој је голема невоља. Пуштај ! Уђе једна стара жена бледог смежураног лица , у исцепаним и каљавим хаљинама. Приће руци начелнику, па онда оступи неколико аорачаји, склопи руке и оста ка' укопана. — Које добро , стрина ? рече начелник потписујући неке депеше. — Није добро гссподине. Бог па ти. Тако ти жива твоја дечица помози мени јадници ! — Помоћи ћу ако само могу. Говори шта је? — Три су ми сина у војсци. Остаде ми само један дечко од 15 година , па и њега ми ономад отераше с колима и воловима да превлачи војсци заиру. Шта ћу, кукавица, имам пуну кућу чељади, удружих се са комшиницом те спрегосмо свака по једно јуне, колико да одвучемо жито у воденицу, и да довлачимо по мало дрва у кућу, колико да се захранимо и деца да се не смрзну. Па сада кметови узеше нам и ту јунад... Веле треба за вучу... Начелник ме само погледа, на онда написа некакву заповест те је предаде старици, а кад она изађе из собе, он ми рече — Зар ово није да се бега у свет ? Кад сам довршио мој рапорт шефу штаба, ја легох на патос у канцеларији где су ми нешто прострли били, да се мало одморим јер сутра су тек настајале муке.