Otadžbina

486

преко границе

бе још из логоровања, ,и пођох да их тражим по оној магли. Некакав човек искочи ив магле и рече ми да је он Ђока Главошић „началник станице на Тресибаби». Каква горка иронија беше у тој његовој титули.. Он ме одведе до земуница колеба. Беше их 16, али на многима већ разваљен кров. — Ко је то кварио Бог му судио ? — Коморџије, господине, кад заноће, руше колибе те се греју а и сељаци који год наиђу с празним колима, натоваре их грађом из крова ових колеба те продају у Књажевцу.. — И ви то гледате, па ништа ? Какав сте ви начелник станице ? — А шта ћу им ја господине овако празних шака? Молим и кчмим, све забадава. Нека ми даду оружану стражу у помоћ па да видимо хоће ли ми се промаћи један бегунац или хоће ли ми покварити једну колебу! .Ја одмах написах начелнику окружном да пошље стражу, енжењеру мог оделења г. Винтеру, који је градио болничке бараке у Књажевцу да одмах оправи покварене колебе, а моме заступнику у Алексинац да пошље једног лекарског помоћника на Тресибабу да организује етапну болницу у колебама. Главошић одмах нађе човека да те заповести однесе у Књажевац. (Наставиће се). јЗ^ЛАДАН ^ОРЂЕВИТ!.

СВАДБЕНА ИЕСША

О, не питај, која је, Ц не питај, дивна л' је : Љуба ми је, то је све, Једна реч ти каже све .. Када презрех ради ње, Све на свету лепоте,

Одрекох се оанова Шго кријаше врела груд, А млађан и маштав ум У облаке злаћане Хоризоном живота Китно, шарно низаше. Кад одбацих друге све,