Otadžbina

II А II Р Е С Т О Л У

489

Ханс је зловољно благодарио. На једаи нут стадоше се сви грохотом смејати. Нико не знагјаше ко је ирви ту реч изустио, али та реч беше: дојкпњак. Она је ишла сд уста до уста, а Ценцин Тома, један коштуњав и продрзљив момак са разголићеним и прегманулим прсима рече — Валпурга је дојкиња престолонасљеднпкова, а Ханс је дојкнњак ! Другор отвори врата баштенска и сви што беху на поље јурнуше унутра, шетаху но башти, прођоше целу кућу и шталу, загледаху кроз прозор, мирисаху лале на прозору, седоше на псечена дрва што беху сложена под стрејом. Кућа беше на један пут прешла у својину целога села. Кад у некакву кућу уђе велика радост или велика жалост, онда су сва врата отворена, онда се од собе начини улица. — Ама шта траже код мене толики људи? — упита Ханс другара који седе крај њега на клупу. — Ништа не траже. Тек тако дошли колико да виде па да могу после другима причати да су својим очима гледали. Али сваки се баш радује твојој срећи! — Мојој срећи ? Има и чему — рече Ханс гласом у коме не беше много среће — Ви'гп, Вастле, мени се не да па не да. Ето таман : а помислих, хвала Богу, сад ће ми све бити равно до мора, а оно ваља ми опет запети уз брдо. Наравно ти ииси жењен , ти не знаш како је то — Е то је баш лепо од тебе што толико волиш своју жену. — Моју жену ? Што је волим велиш ? — Знам ја како је теби Ханс одрицаше машући главом. — Та шта си се окуњио — викну Вастл — колико н>их има који би једва дочекали да им неко скине жену х врага за годину дана ? —