Otadžbina

504

Н А ПРЕСТОЛУ

али то све није ништа према сунцу које ти је данас на небу запалио Госиод Бог. Деране , буди Јвек поштен, гледај да увек заслужиш да те сунде греје. Ја како, сада се из тебе некав апђео смеши • смеј се ти само у сну. Ти имаш једног анђела и на земљи, то је твоја мајка, а после ти си мој, за цело ти си мој ! Тако је Валпурга од срца шаптала малом детету које јој је на крилу спавало. У њеној души беше већ почела она тајанствена љубав која се развија између храниоца и храњегшка. То је дубока особина људске природе да волимо онога коме добро чинимо ; његов живот постане једно с нашим. Валпурга беше заборавила све и себе, и своју колебу крај језора, и све што је њено у тој колеби; она беше сва овде , где је један људски живот од ње зависио. Госпођица Крамерова гледала ју је светлим радосним очима. — Мени се чини — рече Валпурга — у двору је као у каквој цркви. Ту човеку долазе на памет само смирене мисли, сви су људи тако добри и благи , нико на зло не помишља ! Кромерова се само смешила па рече. — Драго моје дете.... — Немојте ме звати дететом. Ја нисим дете већ ја сам мајка ! — Али опет си ти дете у великом свету. Ти треба да знаш да је двор чудновата стварчица. Данас један лови дивљач, други рибу ; један зида, други црта слике ; једаи учи улогу као глумац, други се веџба у певању, једна играчица учи некакакву нову игру а некав научењак саставља своју нову књнгу. Сви у читавој држави кувају, пеку, зекцирају, пишу, молују, играју, сви то све раде само да се допадну Краљу и Краљици; све се то. за њпх готовн ! —