Otadžbina

506

НА'ПРЕСТОЛУ

Подуже беше све мирно као да у соби нема живе душе, као да је једино онај сунчани зрак у соби — Јесте ли добро спавали ? — упита Краљица. Валпурга беше радосна, јер сада је Краљица иитала, сада се ваљаде сме говорити ; она само погледа госпођицу Крамерову па рече — За цело; сан је прво и последње, сан је најбоље што има на овоме свету ! — Она је паметна ! — рече Краљица Француски окренувши се личном лекару. У Валпурге се срце заледи. Чим чује Француски а.ој изгледа као да је некоме издадоше или продадоше Људи јој изгледаху као некакви невидљиви дуси којима се опет глас чује где нешто говоре. — Је ли принц добро спавао ? — упига Краљица. Валпурга убриса лице шаком као да јој је иошао некакав наук преко лица. Ко је то видео да мајка за своје чедо не каже ни дете моје ни син мој - већ принц. Взлпурга одговори — Добро је спавао хвала Богу, бар ја нисам га ни чула, а ја би , шта оно хтедох рећи , јес , ја би с њиме — никако није могла да изговори прлнц већ све «он" —хтела да га научим реду као моје дете , које смо одмах првога дана почели навикавати реду То ме је моја мајка научила. Тако мали пуша, па он већ од прве минуте има своје ћеФове. Томе се не сме попуштати. Не треба га узети из колевке кад он хоће, нити му давати да сиса кад се њему прохтева; свему треба одређено време, а дете се брзо на то навикне, а ништа му не шкоди ; ако плаче биће јаче. Напротив ако много дречи биће му шира прса ! — А зар он плаче ? — упита краљица. Дете само одговори ; стаде се дерати колико га глас доноси. У то баш уђе Краљ.