Otadžbina

II А ПРЕСТОЛУ

507

— Добар командирски глас — рече Краљ, пруживши Краљици руку и пољубивши њену руку. Валпурга брзо утиша дете ; послаше их с Крамеровом опет у њихове собе. Краљ причаше о депешама које је примио , о кумовима који су одређени. Краљици беше све право, како нареде. Кад се Валпурга вратила у своју собу , и кад је спустила дете у колевку стаде љутито ходати по соби. — Није вајде, на земљи нема анђела , сви су они к'а и ми, а можда... — говораше она. Беше се наљутила на Краљицу. А што к'а она не би слушала како њено дете плаче? Код деце треба све подносити и радост и жалост. Она изађе у ходник и зачу оргуљу из дворске капеле. Први пут у животу беше јој та музика непријатна. Није томе место у кући где се свашта догађа; не пристоји се ; црква треба да стоји за себе, одвојено. Кад се опет вратила у собу нађе у њој некаквога странца. Рекоше јој то је Кра вичин лични кројач. Валпурга прсну у смеј кад јо чула да има и «личних кројача», а онај елегантни господин стаде је само зачуђено гледати. Госпођица Крамерова протумачи јој да тај господин шије Краљици хаљине, па је дошао да и њој узме меру за три пара хаљина. — А што, зар се ја морам носити по варошки? — Боже сачувај. Ти ћеш добити одело истога онакога кроја као што си и код куће носила , оамо Финије. Добићеш црвен , плав и зелен прслук. Или бн волела другу коју боју ? — Мени све једно ; аии ја би волела да ми хоће начинити какве хаљиње за сваки дан, јер ваљда нећу ја непрестано ићи обучена к'а да је недеља или празник? — На двору се иде свагда у празничном оделу, а када Њено Величанство узмогну опет возити се и ти ћеш с Њима ! —