Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

509

— Право да кажем не радујем се. То ја нв ћу облачити за овој рачун, већ за друге. Те ће хаљине висити на мени ка и на сваком другом чивилуку. Алп што му драго. Ја сам једном, пристала, сада се нема куд>!— Је ли слободно ући ? — упита једаи диван глас. То беше гроФица Ирма Она пружи Валпурзи обе руке и рече. — Помози Бог земљакињо ! И ја сам из твојега краја, седам сахата од твојега села. Ја сам била код вас једап нут кад ме је твој отац возио преко језера. Је ли жив још ? — На жалост није, он се удавио, и језеро није хтело ни шегово тело да избаци ! — То беше леп старац. Ти здраво личиш на њ. — Мило ми је да 'воде има још кога који је мог оца познавао. И лични кројач, хоћу рећи лични лекар га је нознавао. На далеко није било таког честитог човека као што беше мој покојни отац. — Да како, ја сам о њему често слушала где га хвале људи ! — Л сме ли се упитати како је име госпођици? — ГроФица Вилденортска. — Вилденорт ? И мени је то име познато. Јес, јес од мајке сам га чула. Ваш је отац много добра учинио сиротињи. Је ли и он већ умрво ? — Није, он је још жив и здрав ! — Зар је и он овде ? — Ннје. — А шта ви на двору радите, госпођице грофице? — Ја сам дворска госпођа ! — А шта му је то ? — Краљичина другарица ! — Хм, а зар вас је отац пустио ? ГроФици Ирми не беху баш врло пријатна ова запиткивања те окрете други разговор.