Otadžbina

511)

НА ПРЕСТОЛУ

— Валпурго, шта те оно хтедох упитати, јес, умеш ли добро гшсати ? — Умела сам док сам била мала, али сад сам све поборавила. — Онда сам ја иогодила таман како ваља. Дакле кад усхтеднеш да пишеш пиомо кући твојима, ти ћеш казивати а ја ћу ги писати ! — Па то би ја могла учинити — усуди се госпођица Крамерова — није нужно да се милостива грофица труди ! — .Ток, мени ће госпођица гроФица да пише. Хоћемо ли одмах ? — Можемо ! Али Валпурга мораде к детету. Док је она била у другој соби, грофица Ирма разговарала се са гђицом Крамеровом. Валпурга се врати, Ирма сеђаше већ епремна за писање, и она поче диктирати. — Драги муже, драга мајко и драго дете. Аја! Нсмојте даље. Не ваља тако , узмите други лист артије. Тако, сад пишите овако : „Хоћу да вам јавим да сам ја помоћу Божијом и на каруцама са четири коња здраво и добро овамо стигла. И сама не знам како. И краљица је прави анђео, и милионима свећа, и моје дете"... На један пут Валпурга покри лице рукама — она већ није знала које дете мисли кад каже «моје дете". — «И моје дете л — понови Ирма после подуже •паузе. — Не могу — викну Валпурга — данас не могу даље. Опростите ми али данас не иде. Али ви сте ми обећали да ћете ми ппсати. Дођите нам сваки дан ! — А хоћеш да ти доведем и једну добру пријатељицу ? —