Otadžbina

на. престолу

517

осушила. Она диже главу, махну цртање, па осуши пажљиво ону сузу ; ружу је ваљало из нова моловати. У очи даиа када је било принчево крштење, диктирала је Валпурга гроФици Ирми ово своје прво пис^о „Сутра је недеља па хоћу и ја да сам с вама. У мислима се и онако од вас не раздвајам. Чини ми се има већ седам година како сам од куће. Овде је дан страшно дугачак. а у двору нма више л>уди, но што би у три пута млло стати у нашу цркву. Ту вам има сијасет ожењених слугу, који опет имају своје слуге . и то су све сами велики лепи људи, и госпођица Крамерова каже да госпоштина воли да види око себе све саме лепе л>уде. Неки су од тих слугу врло угледни , кад говоре штимавају се као наш г. поиа, и те људе зову «лакаји» па кад краљ прође поред једнога од њих а он се тек склопи као бритва или перорез. Чудо што овде л>уди умеју да се смање кад хоће. Ах, па како ме добро хране! Кад би само могла да и вама пошљем од ових ћаконија. Много се радујем што ћемо се после четрнаест дана преселити у летњи дворац где ћемо остатн до јесени. Како је моме детету, шта ти радиш, Хансе, како је теби, нано, а ти шта радиш, Стази ? Ноћу све сањам да сам код куће. Али не могу много да спавам, мој је принц прави патролџија, по сву ноћ виче, а тјелесни доктор казао ми је да ја њега не смем пустити да се дере као што сам радила са мојом ћерком. Али што јес јес , гласину има добру, и сутра ћемо га крстити. Кумова има тугпту, краљичин брат, његова жена и још много принчева и принцеза. И ја сам добила два пара нових хаљина са два зелена шешира подшивена златом и два сребрна ланчпћа за моје прслуке, и све то могу да понесем кући кад се вратим. Али кад ће то себе бити! Ако свака недеља устраје оволико као ова прва, онда ће ми бити таман седам стотина година кад се вратим кући. Сада сам

О таџвина XI. 44.

34