Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

519

XVI. — О, ала је то лепо ! Па зар све ово моје? Та зар сам ово ја? Јеси л' ти то Валиурга из колебе крај језера? Којешта, то си ти само себи уортела у главу ! Са таким и још несташнијпм усклицима стајаше Валпурга пред грдно великим огледалом, и била је у таквом одушевљењу, да ју је госпођица Крамерова морала држати, јер би ииаче скочила у огледало да загрли сама своју слику. То беху донели нове хаљине од дворскога кројача. Не може се рећи шта бегае лепше да ли јелек, или сукња, или кошуља са широким рукавима — али не, зелени шешир с уским ободом, закићен китом цвећа, са оним златним гајтаном о коме су висиле две тешке златне кићанке, он је био најлепши; па то још није ништа ал' како јој тај шешир стоји ! Та није као шго је, већ просто као саливено ! Па још како је лак , исто к'и да нема ништа на глави. Тако, мало га ваља на криво наместити, тако — триста му мука ! Баш сп лепа! Праио кан^у људи. Она се подбочи обема рукама, па се стаде окретати и играти по соби као да је побеснила, за тим на један пут стаде пред огледало па се чисто изгуби гледајући своју сопствену слику у огледалу. Ех, оно огледало ! Валпурга у свом животу није ни* када себе видела од главе до пете. Шта се може видети на сеља^ком огледалцету? Једва лице, највише још парче врата. Она се маши себи за врат на коме је сада био ђердан од седам низа мерџана скопчаи сореда дивном паФтом. Па онда , како је та госпођица Крамерова прави 1;аво. Какве ти она угурсузлуке не зна. Дошла лепо па догурала још једно велико огледало на точковима позади Валпурге тако, да се она сада може видети са свију страна. Ва има оца и сина каква ти ђаволства не ће 34*