Otadžbina

52"

Н А ПРЕСТОЛУ

Валпурга сада први пут дању погледа у богсродичну олику , коју је видела ноћу осветљену само кандиоцем кад је дошла у двор, па јој скоро гласно рече: «И ти мораш да гледаш како се проба држи". Сад јој тек беше јасно што јој је Крамерова казала да за велику госпоштину мора да се све унапред спреми и сажваКе. Али зар се то сме чинити л са једним светим обредом? Мора бити да сме јер иначе ваљда не би. Па гле и дворски свештеник ту , само није у одем^дама. већ онако у мантији . ћаска нешто са дворским маршалом као да су на сокаку, и шмрче бурмут из своје златне бурмутице. Дакле то им је њихова проба — помишљаше Валпурга, кад јој прва дворска гсспођа рече да сад може ићи, јер сада зна где јој је место. Још јој је заповедила да сут| а навуче беле памучне рукавице; она ће јој послати неколико пари. Валпурга се вратила кроз престону дворану, па онда кроз галерију слика; она се није освртала већ све гтраво преда се ; прошла је кроз неколико соб „, на један пут се обрете у једној великој мрачној соби. Једна врата беху отворена али се није знало куда она воде. Она се уплашено окрете да иде натраг. Веше се загубила. Свуда беше така тишина као да је ван света. Погледа кроз прозор, пекаква улица, коју она није никад видела; она јури дал>е као бесна , по зидовима впди некакве чудне л>уде и животин.е, на један пут виде где јој јури на сусрет — далеко му леиа кућа — прави сотона, црн као* катран, па се кези на њу његовим белим зубма. — Воже саваоте — дрекну Валпурга и склоии руке — опрости ми моје грехе, никада се више нећу погордити, бићу увек добра и поштена ! — Што се дереш ? Ко си ти ? — упита ђаво. — Ја сам Валпурга с језера, имам код куће дете^и мужа п мајиу, ја нисам хтела али они су ме одвели од КЈће да будем принчева дојкиња ! —