Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

529

— Валпурга , то што си ми ти рекла милије ми је но све што ми је мало час казао архијепископ и остали. То ти не ћу забовавити ! — Ја не знам шта сам казала — али то све долази од тебе. Чим је човек крај тебе, а он ни сам не зна шта се од њега учини. Мени је одмах као да сам унутра у олтару у „свјатаја свјатих». О ала си ти небесна прилика , божанско људско створење ! Ја ћу то рећи твоме детету, иа ако ме и не могне разумети оно ће осетити, и оно ће још сада добити најлепша осећања за своју мајку. Ја те у напред молим опрости ако би те игда у мислима и најмање увредила, ако би ишта и најмање скривила... — Даље није могла да говори. Краљица климну главом да ћути па јој пружи руку. Заисга у тај мах беху у соби сами анђели. Валпурга оде. Она је свакоме од дворске господе слободно гледала у лице, па опет није била дрска; просто за њу не беше никога више на свету. А кад је опет била код детета она му рече — На, исисај ми душу моју ! Све нека буде твоје. Ако ти не постанеш човек да ти се радују и Бог и људи, онда не заслужујеш онакву мајку ! Госпођа Крамерова гледаше је зачуђено. Али овој не беше до тога да сада тумачи шта у њој бива; она је седела мирно као да још чује оргуљу и апћелске песме пспод црквених кубета , и ако у соби беше све мирно. — Није због тебе што сам ја тако срећна — рече најзад погледавши у новце — овако мора бити човеку кад дође у небо а господ Вог му рекне: Е, јес' дошао, драго ми је. Ах што немам крила да полетим право у небо. Овако не знам шта да радим сама са собом ? Она откопча све на себи ; беше јој тесно на овоме свету.