Otadžbina

530 Н А ПРЕСТОЛУ • — Хвала Богу, те се овај дан сврши — рече Валпурга кад у вече истога дана леже да се одмори. мучан је то дан био, али опет тако леп, тако леп како га ја никада више доживети не ћу ! XVIII. (Ирма иише својој пријатељици Еми). .... Како ми се допада у великом свету? Драга Еми, велики је свет врло мален. Али ја разумем за што се зове велики свет. Што је читаво небеско царство са свим засебно. Ту се сваки даи рађају два сунца, два Величанства. Један њихов поглед, једна милостива реч гради 4епо време, а кад Величанства не ће некога да погледају него га ињоришу , одмах је облачно, ружно време. Краљица живи у некаквом ексклузивном свету осећања , и желела би да сваког уздигне на висину свог расноложеЕва; у њој као да се на ново родио Жан Пол, у њеним је осећањима свагда или зора или сутоњ, никада подне. Она је спрам мене врло милостива , али ми обе осећамо да у свакој има по нешто што се не може сложити. Ја не знам за што ја сад ненрестано помишљам на једну реченицу мојега. оца. Када с неким добро живиш, пријатељски , срдачно , замисли увек какав би он био када би се завадпли, када би постали непријатељи. Та престава гони ме као некаква аветиња ни сама не знам за што. Мене за цело гони некакав демон. Сви ме овде држе да сам врло безазлена за то што се усуђујем да сама мислим. А цела је ствар у томе цш> се ја нисам родила с наочарнма и са мидером предања. Људи облаче и своју душу по најновијој моди. Најбоље ми се допада прва дворска госпођа, она ти је сушти закон који хода са нешто мало пажљиво натаиканога Роис1ге с!е т. Даме јој се смеју, а ја налазим да ваља жалити оне који морају да прибегавају космети-