Otadžbina

582

НА ПРЕСТОЛУ

Ти право велиш кад ми пребацујеш да ја моја писма не пишем за онога, коме су атресована већ за мене саму да ја увек пишем кад је мени потреба а не кад ти чекаш да чујеш што о мени. Али ти грешиш када то зовеш себичношћу. То није , ја нисам егоист. Садашњост ме целу прогутава. Ах што те нема ? Да ми је да си овде крај мене , сваки дан , сваку ноћ , сваки час ... Али ја ћу се већ поправити у писању писама. Не знам хоћу ли моћи, али покушаћу. Краљ ме особито одликује , за то се и цео двор утркује да ми се удвори. Ах кад само не би било онога демона који ми непрестано шапће... Ево ти моје ФотограФије. Ми сад носимо тичија крила на шеширима. Ово је крило једнога орла когаје сам Краљ убио, па ми крило дао. О да дивних дана и ноћи ! Само кад се не би морало снавати ! .Та се много бавим музиком а певам само Шумана. Његова музика баци преко душе некакав чаробни вео, под њим је души врло жарко али опет пријатно ; можеш се отимати колко хоћеш, не помаже! Ја се са олашћу умотавам у тај вео. — Небо је пољубило земљу ! — певала сам баш мало час и ако је већ ноћ, певала сам без престанка. Ти знаш мене , ја кад опучим певати једну песму ја све њу певам. Само никакав потпури осећања. Најзад се наслоних на прозор. Нешто шушну |и умаче. Ко је то био ? Не смем ти казати, нећу ни сама да знам ... У мојој лампи на столу зацврча нешто. Један диван ноћни лептир умрво је у пламену. Он је сигурно ту светлост држао да је некаква светла цветна чашица, па се у њу залетео. Ала је то лепа смрт умрети лепе благе летње ноћи, уз несму, у вагри једне сјајне цветне чаншце. Лаку ноћ!