Otadžbina

602

О ТРАГИЧНОЈ КРИВИЦИ

мора претрпети општу људску казну, мора страдати и умрети. Што је пезнатнија при томе лична кривица, што је кривац племенитији и вал:>анији, да сматра досуђено му страдање као заслужену казну, тим се дивније јавља невредима светлост моралнога закона. Она људска узвишеност, због које ми јунака поштујемо, тиме наравно у прах чада, али за то побеђује најузвишеније што се може замислити, побеђује морални ред у свету. Да ли збиља може овако мудровање, да нас са поразом трагичнога јунака измири ? Јунакова узвишеност као оно, ради чега једино ми у његовој судби учествујемо, по томе се мора најпре уништити . пре него што се даде израдити измирење. Најпре морамо јунака спустити у обичну свакидашњост људскога јада , морамо гледаоца дотле довести , да тек у средњу руку налази задовољства у јунаковој појави , да трагетија као целина може човгка одушевити својим пелокупним дејством. А може ли то целокупно дејство збиља одушевити, ако у гледаода као последњи утисак из трагетије остане убеђење, да је људска судбина у руци некој правичности у које нема правде, у руци светског реда, која без љубави и милосрђа бди над сопственом својом непогрешивошћу, и која ни најплеменитијега човека више не цени, него пгго цени какву животињу, за жртву, коју кол^е, да сама себе увелича ? Замислимо, да се такав светски ред персониФИкује и постане неко божаство, то је такво божаство узвишено као какав себичан и крвожедан гиранин, дакле у моралном обзиру није ни мало утекло од трагичнога јунака ; замислимо га као неку апстрактну цуждуј онда не само да нема ни једне од тих особина, којима нам се јунак као човек приближује, већ нема ни копкретне видљивости, без које у опште ни који есте1-ични интерес не може понићи. Победа такога реда у I вету не може нам накнадити то, што је јунак пропао. — Ако на послетку пракривицу, т. ј. природну каквоћу