Otadžbina

О ТРАГИЧНОЈ КРВПИЦИ

603

људску, која од човекове личне воље ни мало не зависи , због које греши и умире>, ако њу узмемо као прави узрок трагичне кривице, то се своди са личном кривицом и морална одговорност, а тиме морални карактер кривице у опште на најмањи степен, па да тада тим већма пада у очи како нема размера између кривице и казне. При томе схватању све помишљамо на то , да се чини неправда јунаку, ма да је крив , тиме што је сувише велика казна. Ако ко хоће да трагичну борбу по што по то, пресуђује са гледишта моралне правичности, то мора тражити већу меру кривице код судбине. Предрасуда, да трагичан јунак премг својој судбини никад нема право, у опште је потекла из самовољног мишл^ења да трагична судба представља моралнп ред у свету. Са непосредним утиском. што га чини трагедија на непристрастнога гледаоца, у многоме се слаже противно мишљење, које поглавито заступа Хр. X. Вајсе: то ]ест мишљење, да јунак увек има право, а судбина нвкад нема право. По томе наравпо јунак погреши против кога закона или које дужности , али баш служећи самоме моралноме реду у свету. Погрегаи против кога људскога закона, служећи којем божијем ; погреши против какве уговорие дужности, служећи дужности, коју му налаже природа и савесг. Така погрешка против закона није морална кривица него морална дужност. Ако је грех, то је иобожаи грех као што га назива Софо кло у Антигони . а та је трагедија , као што изгледа, служила за основу Вајсовом схватању онога, шта је трагично. Антигона сахрани свога брата Полипика у пркос забрани краља Креона, јер впше поштује божију него краљеву заповест, и савест јој већма на срце меће дужносг љубави према брату него дужност мржње на непријатеља своје домовине. С тога она мора погинути. А «оме је на души љезнна смрт ? да ли њој самој или