Otadžbina

630

РЕМОН. ОД МАРИ.ТА ИШАРА

Натп пријатељ Миплен јавља ми да вам је послао на поклон два красна коњића, два лепа пони из својих ергела у Шкотској...." и одатле до ручка говорили смо само о тим коњићима „Ето, драги мој Отело, — заврши Мара своју причу — то је резултат свију гоњења која су учинила да ви будете ван себе. Шта би се могло одговорити на толико љупкости ? Просто загњурити у обожавање. .. Ја је обожавах !.... ■Га се разгалих, али на скоро насташе нове бриге. Зима се већ свршује, раставиће нас опет. Куда год пође Мара, јуриће за њом просиоци. Хоће ли успомена на ме бити довољна да ме свагда одбрани од страшних супарнигитва која ми ствара њена лепота ? Па онда, ох несрећна помисли, баш да ми она остане свуда и увек верна, баш да ја постанем славан човек, зар неће увек остати противу мене неправилност мојега порекла ? Мара у својој невиности налажаше да треба да ме у толико више воли што немам нигде никог на свету, што ме је чак и отац напустио, она је слушала закон срца, али сер Џорџ, зар се он за своја отказивања неће увек позивати на •светски закон ?

13. Поред тога живота љубави, ја сам имао и мој живот рада, Радио сам са жаром. пажњом и одушевљењем заљубљенога човека. Та тај посао имао је да створи срећу за ме и за Мару. Пре него што ћу се посветити књижевности, и да би своју одлуку подвргао и туђој оцени, потражио сам савета од других људи. Обратио сам се неком г. Перону, са којим се познадох у уредништву часописа, у коме је он писао кронике. Он беше списатељ већ 25 година, знао је дакле сваку ситницу тога заната. То беше човек од