Otadžbina

640

ЛИТЕРАРНИ ПАНСЛАВИЗАМ

прошлости словенској, и позива к народном препорођају. Немачка брошира Коларова била је врло добро позната западном словенском свету; да је осуђују, нису се упуштали ни страни писци , који су тумачили »панславизам«; после »Ћери Олаве® то је био нов јасав доказ да панславизам одиста постоји, откривен је његов програм, — а за аустријске (немачко-мађарске) противнике словенског покрета, та је књижица била врло добро дошла да је употребе против словенских радника, ау првом реду против самог аутора. Непријатељи су се домишљали да ће та књижица појачати снагу панславизма буђењем народне самосвести. Као год и чешке панслависте — које је аустријска влада окривљипала »русоФилством," престављајући их по некад и пред руском владом, као људе политички опасне, Колар је морао искусити не мало иепријатности и гоњења, када се је у 30-им годинама, већ потпиривао угарско-хрватски судар и кад, су Мађари у Оловацима гледали исто тако опасног непријатеља. Ну, књижица је Коларова о словенској узајамности, као што ћемо видети, била, садржином, и сувише чедна, а политички не само није садржавала ничега опасног, него је, на против, препоручивала консервативно уважење постојећих власти. Колар је био исто тако жарки родољуб као и Јунгман и ШаФарик, но он је имао до некле друкчију нарав и другу школу. Они су били људи строго учени ; њихово национално осећање није занемаривало историјске чине, потребну искреност, — њихове су жеље н наде о словенско.ј будућности биле искрене и топле , но , ипак, условне : критика и наука показивале су им тешкоће, које стоје на путу жељеном идеалу, а уз тадашњи размер тих тешкоћа, — појмљиво је , — да се они нису одлучивали на опредељену теорију словенског преиорођења, на прорицања. Колар није био такав. Он је био пре свега — песник, истина, да је за разумевање спева, који му је задобио славу и уплив, по његовом властитом мњењу требала читава књига објашњавања и. коментара (за то што се не спреман читалац не би умео наћи у маси историјских напомена, којима је спев претрпан), но читалац, тим већма осећа ; њему чисту поезију. У Фантазији песниковој као да је ускршавана словенска прошлост ; он је марљиво изучавао судбину свога племена, сродио се с његовим јунацима, и то, што— човеку непосвећеном — може изгледати измудрени учени апарат, — он је, у песничкој наивности одмах уметао у своју поезију, не мислећи на тешкоће читалаца. После се је подухватио и наштампао коментаре. Ипак је само истинито песничко осећање могло унети о:гс лирпчне еппзоде, у којима се обраћао на савременике — и, ви-