Otadžbina

642

ЛИТЕРАРНИ ПАНОЛАВИЗАМ

било је повраћање к народности, п све »народно« постало је предмет саучешћа , изучавања , рада; ту се тражио извор будућем развићу и »народно« постаде образац и идеал; литература народна постаде »богатија« у народу се замишљала хранионица идеја, песничких лепота, с којима се не могу поредити измишљене, субјективне, често лажне и извраћене поезије. Из тадањих ФилосоФско -историјских теорија изведена је била мисао о културној прелазности племена: био је исток с његовом цивилизацијом; њега је заменио стари свет, Грци и Римљани, после средњевековни Романци и Ђерманци, — Оловени се још нису појавили на светско-историјској позорници ну, очевидно сад су били на реду. За ту будућност треба ее спремити; Словени су били растављени историјом; они се морају опет ујединити, а ради тога морају упознати један другога изучити своје племенске особине изучити задаће свог значаја и бића , на којима се мора оснивати њихова будућа историјска улога. То је виши узрок који их сили да се зближе, да остваре словенску заједницу. Словенски литерарни свет дочекао је с великим задовољством књижицу Коларову, она је преведена на разна словенска наречија — и „заједница® је дуго била лозинком словенских родољуба. Уз'рок њеног успеха и популарности био је у томе, што је она баш одговарала стварним потребама западних Словена. Не велим, да је та потреба била јасно схваћана; на против, у њој још није било ничега одређеног; Фактични узајамни односи између Словена били су још тако слаби, да је из њих тешко било стварати ма какав сталан темељ за будућност; они су се ограничавали на узани круг родољуба, који су у прсте један другога познавали и који су се моглв избројати а бавили су се само народним изучавањима, етнографпјом , историјом , језиком; и тиме , како би се словенске литературе на другим пољима могле узајамно помагати , у опћим питањима научног знања на пољу поезије, — није се мислило, и није се могло тада мислити: није било такође никаквог јасног појма о томе, како ће се словенско уједињење сложити с оделитим развијањем појединих литература, за којима чезне свака као за својом будућом узданицом, свака народност која се- тек препорађа. Тако се заједништво у тежњама словенским укључавало у поменутој народној романтици и у све јачем сазнавању, да словенска племена и и литературе расејане геограФски , раздељење давном историјом, у слабе јединице, могу ојачати само у заједничком савезу. Колар није решио питање о томе савезу али га је ипак изнео шгампом на јавност; с тога су му се продужили сложни гласови у свима словенским литературама. Одређеније решење, него што га