Otadžbina

ПРИБИСЛАВ И БОЖАНА

515

Који је срећу своју и наду изгубио ? То беше оие ноћи кад дођох с германским благом, Иа обалама овим угледах мому леиу, Која ми занесе душу ; изгубих, памет, ср:1е, И она тишина мила, која у души мојој Пролетњим дахом својим леваше милост саму, У буру и холују тада се нретворила. II ја сам осетио да нема за мене мира Ако Божана лепа не буде једиом моја ! Тужна је прича ова, тешки су боли ови Са срца што су мога паклену тугу вили! И ову срећу моју, спасење срца мога, Оте ми слепа срећа Драгоша несретнога! Узаман тражих лека боланом срцу моме, Кад холуј очајања у мојој души јекну. Несретно срце моје, ко трошна стаде лађа, Коју су ветри страшни на мору подузели; Узаман очајни бродар закреће слабом крмом, Да сиасе трошну лађу из буре и ужаса, Кад море разјарено, у сарашном бесу своме, Из руку бродаревих отрже крму слабу. Е тако и ја бејах сред буре и ужаса, Који у души мојој грмљаху дивљим бесом. Од јада и од бола дигох се у планину, Чекајућ онај данак када ћу срећу своју Из руку Драгошевих јуначки преотети. Тешки су боли били, који ме нагонише Да узмем јединца мајци, да сатрем живот један ; 0, али ко би срцу одолет мого тада, Када га љељова стрела пакленим мучи бесом '! Ал Бози хтедоше друго; у тешком очајању, Пред клетвом Драгошевом, коју јој рече тада, Божана себе спасе, ал мене вечно уби! Нада и радост моја под морем лежи сада; Ја ништа више немам на овој земљи црној, зз*