Otadžbina

В Е Р Е Н И Ц И

521

Осимотворенаинепосредна добра, штоје било у такву ностунку, дона Праседа је имала у виду и смерала је друго нешто, што је по њеном мрћењу можда важније било: да нечију главу дотера, да на добар пут упути иекога, коме је то врло требало. Јер од како је први нут чула за Лучију, одмах је била уверена, да девојка, која се могла заручити са неваљалцем једним, са бунтовником и обешењаком, једном речи, са једним никоговићем, да мора имати какву скривену ману. Кажи ми, с ким се мешаш, па ћу ти рећи, ко си. Долазак Лучијин утврдио је у том уверењу. Није да јој се у ствари, штоно реч, није чинило да је добра девојка ; тек било је доста штошта да се примети. Та спуштена глава с оном брадом увученом у врат, то неодговарање, или одговарање кратко и као силом, могаше значити стид.вивост, али зацело је значило тврдоглавост, нити је требало много домишљања, па да се погоди, да је та главица имала евоје мисли. Па сваки час порумени, па они уздржани уздисаји... Онда она два велика ока, што се дони Праседи нимало нису допала. Она је држала као у воску, као да то има из поуздане руке, да све беде Лучијине нису биле него казна божија на њено пријатељство с оним неваљалцем и опомена, да га се сасвим остави ; а кад је тако било, наумила је да ће помоћи у тако добру делу. Јер као што би често казала другима и себи самој, све што је чинила, било је да потпомаже божију вољу, само би често дебело погреишла, што би свој мозак узела за божју вољу. Али се чувала, да и најмањи знак даде од оне друге своје намере, које смо споменули. Она се држала међу осталим тога правила: ако ће да се усиешно чини добро, пре свега ваља у већини случајева да се људма ништа не говори о својој намери. Мати и кћи згледаше се. Кад је већ ту та болна потреба, обема им се учини предлог да је пробитачан, ако не за што друго, а оно што је дворац тај био тако