Otadžbina

524

ВЕРЕНИЦИ

хтедоше ону ноћ стражарити код кућице. На овом месту наш безимени писад нађе згоду да начини иословицу : ако ћеш да ти многи номажу, а ти гледај да ти љихова иомоћ не треба. Толики поздрави збуњиваше и заглухњиваше Лучију; Ањега се није дала много бунити. Али баш је и добро тако било за Лучију, јер су јој у неколико одвлачили помисли од успомена, које су јој се и у по граје и сувише будиле на овим вратима, у овим собицама, при погледу на сваку стварчицу. Кад звоно удари, које оглашаваше, да ће скорим почети божија служба, сви се упутише у цркву, што је за наше женске опет било као поход у тријумјШу. Кад се сврши служба, дон Абондијо, који је отрчао да види, да ли је Перпетуа све добро спремила за ручак, бгпозват кардиналу. Одмах похита високоме госту, који га пусти да му близу дође, а онда поче: «Господине пароче —» Ове речи тако је изустио, да се видело, да су оне почетак дугом и озбиљном разговору. ( (Господине пароче, зашто нисте венчали ту сироту Лучију са њеним вереником «Те су изручиле јутрос своју врећу, м помисли дон Абондијо, па муцајући одговори: «Ваше преосвештенство биће чуло за незгоде, које су се појавиле у овој ствари; начинила се таква забуна, да се ни данас није могло све јасно видети, као што и ваше преосвештенство може отуда судити, што је девојка ту као неким чудом, иосле толиких збитија, а момак, носле других збитија, не зна се где је.» «Ја питам," опет ће кардинал, «да ли је истина, да ви пре свију тих догађаја нисте хтели да свршите венчање у одређени дан, кад су вас за то умолили, и зашто нисте хтели?»