Otadžbina

ВЕГЕНИЦИ

525

«3аиста... кад би ваша пресветлост знала... какве сам опомене.... какве страшне заповести добио да не казујем.... в Па умукну, не довршивши, давајући покретом једним са поштовањем разумети, да би то била продрзљивост, кад би се о томе што више хтело знати. «Ама!» рече кардинал гласом и са лицем озбиљнијим но иначе; «ваш бискуп па својој дужности и ради вашег оиравдања хоће да зна од вас, зашто нисте учинили оно, што сте према правилу били дужни учинити?" кПреосвештени господине", рече Абондијо са свим понизно, „ја тиме нисам хтео да кажем.... Али ми се чинило, да су то заплетене ствари, стари послови којима нема више лека, па би залуду било опет их нотезати... Али... али... велим... ја знам, да ваше преосвештенство неће хтети одати свога сиромаха пароха. Јер ваше преосвештенство види и само; ваше пресветло господство не може ту увек бити, а ја остајем овде изложен.... Али, кад ми ви заповедате , хоћу казати све , све ћу казати.» «Говорите; ја само то желим, да вас нађем без кривице.» Сад гшче дон Абондијо приповедати жалосну приповест, али прећута главно име име и место њега употреби израз: велики један господин, чиме је одговорио опрезности колико је могао, ако је и мало било, у овом шкрипу. «А нисте тако учинили због друга каква узрока?" запита кардинал, кад је дон Абондијо свршио. «Ја се можда нисам довољно изразио," одговори овај; «мене су опоменули, да то венчање не извршим, претећи ми иначе смрћу.» «Па чини ли вам се тај разлог довољан, да не извршите јасну дужност Р>